Transkulturalni procesi u grupi

Istrazivanja u velikim grupama su pokazala, slozenost funkcionisanja velike grupe koja je aktivna na velikom broju raznih nivoa koja su integrisana u razlicitoj meri.

Takvi nivoi mogu da ukazu, kako se odvija psihicka dinamika medju clanovima grupe, koji su razlicitih kultura, ili razlicitih nacionalnih pripadnosti, od kojih svako ima svoje specificne traume.

U skladu sa tim, mozemo videti, kako su clanovi grupa razlicitih kulturnih vrednosti komunicirali izmedju sebe, te kako su izbegli  da usaglase svoje razlicitosti kroz medjusobnu toleranciju, izazvali sukobe koji su dobili dimenziju ratova, a onda  su tokom generacija, prenoseci svoja secanja ucinili da trauma postane deo nesavladivih prepreka i izvoriste stalnih sukoba.

Ako podjemo od toga da velika grupa simbolizuje sveobuhvatnu arhaicnu majku, te da ona predstavlja celi svet, mozemo razmisljati o tome da se u njoj mogu ponoviti rane razvojne faze i ponovo aktivirati strahovi cime je ogranicen slozeni drustveni zivot grupe i usmeren ka svojim nesvesnim korenima

Velika grupa stoga odslikava otudjeni i slabo integrisani aspekt Selfa koji mogu biti projektovani na druge, koji predstavljaju strane i pretece aspekte spoljnjeg sveta u njegovim konvencijama i inhibicijama. Tako mozemo reci da slabi i nedovoljno integrisani Ego koji postoji u rudimentiranoj formi vec od rodjenja nije u stanju da podnese sopstvenu destruktivnost pa se od nje brani projektovanjem destrukcije u frustrirajuci objekat koji se onda dozivljava kao zao i proganjajuci.

Stoga u velikoj grupi nicu primitivni strahovi od raspadanja i gubitka sopstvenog integriteta, kako bi se zastitili od proganjajuce majke ali i od svojih negativnih osecanja. Zadatak grupe je da integrise oba aspekta ove ambivalencije koji su vrlo izrazeni u velikoj grupi koja je nadasve neobuzdana , kontrasti su izrazeni kao i sukobi. Velika grupa pretvara pojedinca u protivnika grupnih stremljenja.

Zbog toga su nasilnost i neumerenost kao i nedostatak kontrole ekvivalenti ponasanja masa cija je osobitost ugrozena. U takvim okolnostima velika grupa prolazi tipicne stupnjeve razvoja ponavlajuci obrazac pojedinacnog i drustvenog razvitka.

Veliku grupu karakterisu regresivne pojave koje su sve vreme prisutne upravo zbog toga sto velika grupa nema svoju strukturu te svoje usmerenje koje se u njoj gubi upravo zbog mogucnosti preplavljivanja regresivnim fenomenima te one postaju zavisne od vodje kao svemocnog i sveznajuceg.

Tako se clanovi velike grupe osecaju ujedinjeni u zajednickoj nemoci i strahu od spoljnjeg sveta, te ulaze u procese primitivne idealizacije , projektivne svemoci, poricanja , zavisti, pohlepe.

Clanovi grupe ujedinjeni u ovim zajednickim osecanjima imaju i zajednicko osecanje praznine  i frustriranosti prema spoljnjem svetu te su borba-beg nacin ujedinjana protiv necega sto se zove spoljnji neprijatelj. Grupa ocekuje od vodje da se direktno bori protiv neprijatelja i da je zastiti od medjusobnih borbi.Grupa ne moze da tolerise bilo koji vid suprotstavlajnju ideologiji vecine, i lako se cepa na podgrupe koje se tada bore jedna protiv druge.

Zbog ovakvih procesa nasilje u velikoj grupi je karakteristicno, a gubitak individulanog identiteta dramaticno smanjuje mogucnost realne procene onoga sto drugi rade. Uobicajeni feed bek iscezava i gubi se mogucnost da bilo ko koga slusa. Svi dijalozi su iskljuceni i jedinka se oseca kao bacena u prazninu.

Projekcije su brojne i nestalne. Po svemu sudeci u situaciji u kojoj nije doslo do uspostavljanja ravnoteze medju etnickim grupama dolazi do izrazaja poistovecenje sa slabim i nedovoljno integrisanim Egom koji nije u stanju da podnese sopstvenu destruktivnost pa se od nje brani projekcijom.

Tako kroz projekcije etnicke grupe otcepljuju svoje lose delove u one druge, a sebi ostavljaju one dobre koji na kraju dovode do idealizacije i svakako gubitka realnog odnosa prema stvarnosti.

U takvim okolnostima svaka jedinka ima potrebu da pronadje nesto svoje sto ce je razlikovati od drugog u grupi pa stoga imamao situaciju da se jedinka u velikoj grupi ili povlaci ili pocinje da ispoljava snazne narcisticne teznje te ove osobe poseduju vanredan instrument za transformaciju bilo koje ideologije bez obzira na njenu vrednost i prihvatljiv i upotrebljiv nacin uverljivih parola i klisea.

Ucestalost medjusobnih napada, gomilanje optuzbi vrlo su brojne i prisutne u velikoj grupi, a intenzitet i stalnost agresije su najzapazenija pojava. Agresija je najvise uperena ka individulanosti.

Tako u grupi postoji opsta zavist prema osobama koje pokusavaju da zadrze individualnost Istovremeno se ispoljava i snazna potreba za homogenizacijom te stoga bilo kakva ideologija koja prozima veliku grupu moze biti lako prihvacena i pretvorena u dozivljaj apsolutne istine.

Da bi se ovo prevladalo neophodno je da sredina u kojoj grupa funkcionise ima izvesne kvalitete kako bi proces sazrevanja pojedinca mogao delovati te kako bi se ono moglo uklopiti u sredinu tj. grupu u kojoj realno funkcionise.

Drugim recima, ako je sredina dobra onda i pojedinacna beba ima priliku da raste prema potencijalu koji je razvila u svojoj sredini.

Zbog toga svaki pojedinac nije postigao integraciju u nesto sto bi se moglo nazvati celina nije dogao ni osnovni nivo pocev od kojeg se moze razviti zrelost, prema tome svet sadrzi izvestan broj pojedinaca koji ne mogu da dostignu integraciju u celini pa stoga ne mogu da doprinesu, osim destruktivnoj integraciji.

Po svemu sudeci ove osobe imaju potrebu za patolskom homogenizacijom kako bi se odbranile od svojih neintegrisanih delova utopljenih u celinu grupe. Na taj nacin priklanjaju je potrebi da budu kontrolisane jer se plase slobode koju istovremeno prizeljkuju.

Sloboda namece napor i onemogucava da se spase od sopstvene tiranije stroge savesti. Kada se ideje slobode i potrebe za zavisnosti sukobe u jednoj grupi dolazi do sukoba koji moze biti razlicitih razmera. Sukobi mahom nastaju izmedju neistomisljenika u drzavi izmedju razlicitih etnickih grupa koje su razlicito obojene kulturoloskim i religijskim nasledjem.

Ako drzavu kao skup razlicitih etnickih grupa tj podgrupa posmatramo u okviru velike grupe agresija i destrukcija su cinjenice koje su uticale na transmisiju secanja i transgeneracijsko pamcenje uvreda sto je imalo za posledicu zelju za osvetom koja je realizovana kroz destruktivno kanabalisticke potrebe manifestovane kroz dinamiku ratnih zbivanja koje smo imali priliku da dozivimo na prostorima na kojima i sami zivimo.

Tome su svakako doprineli predhodni periodi u kojima je nametnuti hijerarhijski odnos vise brojne u odnosu na manje brojnu etnicku grupu provocirao osecanja zavisti, ali i potrebu za zahvalnoscu  zbog prihvatanja u okvire u kojima se nesto dobilo ali i izgubilo.

Dominirajuca etnicka grupa je gratifikovala samo dobitak te osecanje podredjenosti onih drugih. To nije moglo ostati bez odjeka te se manifestovalo kroz razlicite odbrane.

Na taj nacin jedne etnicke grupe opirale su se svojoj sopstvenoj agresiji iz straha da bi se na njihovu agresiju odgovorilo agresijom.

Svakako da je ovako potisnuti materijal izvoriste sukoba najpre tihog a onda i otvorenog. jer je provociran potrebom za osvetom koja je proizisla iz strahova od nasilnih projekcija isprovociranih vladavinom omnipotentnih vodja koji su gusili svaku potrebu za reintegracijom raspadnutog i introjekecijom losih i dobrih delova u cilju pomirenja kojima su etnicke grupe tezile ali mu se i suprostavljale.

Ovakva situacija se ispoljila kroz razaranje, ubijanje, unistenje sto je opet stvorilo transgeneracijsko pamcenje za koje je uvek optuzivana ona druga etnicka grupa.

U takvim oklnostima stvorena je napetost, koja  obiluje nizom najagresivnijih impulsa kojima se manipulise od strane vodje za sopstvene koristi i zadrzavanje privilegija, a pojava novih vodja razlicitih etnickih grupa svojom omnipotentnom kontrolom i narcistickom organizacijom uspeva da razori sve konstruktivne aspekte etnickih grupa te da kroz stimulaciju paranoidnih projekcija prema drugim etnickim grupama razbuka potrebu za osvetom kao odbranom od sopstvene dezintegracije.

Zbog toga se vrlo lako dolazi do eksternalizacije unutrasnjeg konflikta pomocu stimulisane projekcije na spoljnjeg neprijatelja sto  dovodi do realizacije destruktivnih fantazija koje imaju za cilj da ometu realan odnos, a uslovljavaju da se pojedinci zbiju u etnicke grupe pribegnu paranoidnim projekcijama koje su postojale snazni deo svake grupe.

Jedan od razloga za ovakvim ponasanjem je i da se jedna etnicka grupa zastiti od suvise bolnih frustracija koje proisticu iz iskustva prenosena kroz generacije. i ucvrscena secanjima na ranije sukobe tako da su pribegavajuci mehanizmima projektivne identifikacije koja je stalno na sceni ubacivali u druge, sopstvene destruktivne fantazije i agresivne komponente zadrzavajuci za sebe omnipotentni narcisticni dozivljaj.

Tako jedni u drugima ubijaju nadu za pripadnoscu, zastrasujuci destrukcijom i agresijom koja se moze realizovati na najmonstruozniji nacin, a sve u cilju odustajanja od prihvatanja onog drugog sa svim njegovim osobitostima i razlicitostima.

Ono sto je zajednicko za grupu ljudi samo po sbi na autonoman nacin poseduje izvornu valjanost nezavisno od verifikacije u realnom svetu. U grupi u kojoj nadvladavaju regresivni fenomeni c;lanovi grupe su uhvaceni u te pipke i primorani na zajednicko misljenje.

Mali broj je sposban da odoli. Neki tako sto se hvataju za opozicione lidere, drugi sto ih je paranoidna grupa sama iskljucila, malo njih zato sto istrajavaju u stalnom naporu da ocuvaju slobodno misljenje.

U ovakvim situacijama duboke regresije nema tolerancije prema razlikama.   Tako se moze reci da zivo bice cuva svoj vlastiti zivot time sto unistava tudji. Paranoidno pravilo sve ili nista koje u grupi glasi sa nama ili protiv nas stvara trajnu pretnju od isterivanja pa se oni koji su razliciti identifikuju kao neprijatelji.

Mislim da se nacionalizam kao i svaki drugi oblik agresije prema drugima sastoji od dozivljavanja sopstva grupe u hipertrofisanoj regresiji. U odredjenim istorijskim situacijama koje se osecaju kao pretece i nabijene nerazresenim kolektivnim traumama proslosti nacije mogu da nazaduju do izuzetno virulentnih i opasnih regresivnih pozicija.

Skoro svaka evropska nacija je to dozivela za vreme skoro zavrsenog 20 tog veka. Kad neka grupa dugo vremena stagnira ziveci na regresivnim pozicijama to izaziva stereotip idealizovanih pozitivnih slika svojih i potpuno negativnih slika neprijatelja koje ce se uvuci u kulturu grupe i psihu pojedinca, a onda ce opet putem psiholoskih mehanizama biti prenoseni sledecim generacijama i onda cemo imati provlacenje niti koje stalno upucuju na opasnost i razornost onih drugih, nesvesni da svi koji zive na zajednickom prostoru to isto rade, te da su tako okruzeni rusevinama koje su sami razorili.

Ali rusevine se moraju obnoviti i to nije ni malo lako zato sto mnogi traumatski dozivljaji ne mogu biti integrisani. Ima trauma sacinjenih od  onog sto smo propatili ali i onog sto smo pocinili.

U drugom slucaju ono sto je traumatsko upravo je ta bolna rana koju smo kao pojedinci ili grupa naneli nasoj slici kad nas je zanela nasa razornost.

U razlicitoj meri obe vrste traume postoje u obema grupama i kod zrtve i kod agresora. Izgleda da je grupama manje tesko da se sete svireposto koje su sami pretrpeli.

Zrtve osecaju unutrasnju prisilu da ponove svoje traume a grupa ih podrzava tako sto ih slavi decenijama.

To je pokusaj da se trauma razradi ali skoro nikada nije uspesna posto je cesto izvan mogucnosti zrtve. Na suprotnoj strani traume nastale od izvrsenih zlocina ostaju rascepljene i snazno se poricu.

O njima niko ne govori. Pokusaji secanja na njih odlucno se odbijaju , one ne smeju uci u misaoni prostor. Grupa obicno ne podnosi nikakvo traganje u tom pravcu. Stoga u svakoj grupi jedva da ima mesta za takvu traumu.

Bolje receno one imaju svoj prostor samo u kulturama drugih. Otuda opis dogadjaja izgleda sasvim razlicit u kulturama i osecanjima grupa koje su u sukobu ili su bile u sukobu. Istorija im se zato sasvim razlicito pise.

Sve to prilicno otezava usopostavlajnje neke adekvatne i realisticke slike grupe. Traume dozivljene se slabo razradjuju i transgeneracijski se prenose zato sto su utisnute u kulturu grupe, premasujuci zivot pojedinca.

Sve to ostavlja ozbiljne poteskoce u odnosima medju grupama kroz generacije. Postati svestan sopstvenih odgovornosti i krivica jedan je od najtezih zadataka i prolazi kroz vise faza. Istovremeno opazanje realnosti sastoji se u potpunom poricanju. . nista se nije desilo. . ili u totalnoj projekciji. . jedino su drugi krivi. . .

Manje paranoidno misljenje dopusta da se kaze. . svi su to uradili, sto je u osnovi slicno poricanju. Sledeci korak koji prevazilazi poricanje jeste prihvatanje odgovornosti nase grupe ali jos uvek uz delimicne projekcije. . . ONI SU TO URADILI, PRI CEMU ONI OZNACAVAJU RDJAV DEO NASE GRUPE. .

U grupama mozemo primetiti takvu odbranu ciji je cilj da spase sopstvenu sliku. To je oblik paranoidne razrade zaljenja. Slika grupe je pocepana na los i dobar deo a osecanje krivice su izbegnuta projektovanjem celokupne odgovornosti u rdjave. Stoga ako se svi ponosimo pesnicama jednako bismo morali imati stid zbog naseh losih, mada tacno pravimo razliku izmedju nase i njihove uloge.

Svima nama kao ljudima zajednicki je stid, osecanje krivice, i odgovornosti sto su strasne stvari uradili drugi ljudi koji pripadaju nasoj najsiroj zajednickoj grupi. To podrazumeva svesnost da svi mi u sebi nosimo potencijalno  razornu moc.

Jedino kada smo svesni toga mozemo prevazici nase nacionalisticko misljenje preko kojeg tezimo da u druge projektujemo nasu primitivnu razornost. Ali, ocigledno da nismo svesni toga, jer putem projekcije prenosimo mladjim generacijama nerazresene i nezavrsene procese nasih odnosa sa drugima te ih uplicemo u beskonacnu borbu jednih protiv drugih zato sto im nismo obezbedili zdravo razmisljanje o sebi i drugima

Pravdamo to kulturoloskim razlikama religisjkim. . . koje nam sluze kao mogucnost da opravdamo sebe. Vrlo je bitno jacati realisticne odnose izmedju svih ucesnika, a uloga vodje je od neprocenjive vrednosti kako bi pomogao da svojim usmeravanjima grupom ne prevladaju regresivni fenomeni te da grupa ne poprime obelezje psihoticnih manifestacija koji deluju rusilacki i onemogucavaju razvoj grupne svesti koji vodi ka dijalogu a ne brodu ludaka koji kada se nadju na burnom moru bacaju jedan drugog u more iz straha da ce sami biti baceni od onih drugih.

I na kraju pitanje da li zbilja postoji nacija koja se u toj meri razlikuje da ju je nemoguce prihvatiti. Naravno da ne postoji, jer razlicitost bi mogla  znaciti provokaciju za ucenjem novog a ne odvajanje, destrukciju i uskladistenje nepotrebnog.

Bogatstvo sveta je u tome da ima razlicitosti ali se one ne smeju zloupotrebiti i koristiti protiv nas samih. Samo kroz dijalog mozemo odvesti brod u mirne vode koje simboliziraju jedinstvo koje daje osecanje sigurnosti i medjusobnog razumevanja.