Brojne biološke, psihološke i socijalne teorije osvetljavaju pojedine aspekte geneze ove bolesti, ali je njihova integracija jedinstvenom etiološkom koncepcijom gotovo nemoguća.

Činjenica da do sada nije utvrđena bezuslovna specifična veza između
određenog uzročnog činioca i nastanka ove bolesti, predstavlja osnovu opšteprihvaćenih shvatanja da je posredi bolest uslovljena sadejstvom više faktora.

Konstelacija uzročnih faktora nije redovno i kod svih istovetna, tako da ne postoji konstatan odnos između uzročnih činilaca i pojave simptoma – bolest se u sličnim okolnostima kod nekih javlja a kod nekih ne.

Što nas ipak upućuje na razmišljanje da je ta različitost u psihološkim
sadržajima koji nastaju iz odnosa u primarnoj porodici a da su veoma različiti u različitih porodica i pored toga što su spoljnji uslovi slični.

Depresija je složeni poremećaj zdravlja koji se ispoljava promenama gotovo svih psihičkih funkcija kao i telesnih, i duboko zadire u socijalni svet individue.

Depresija se izražava mnogobrojnim simptomoma sa razlićitim intenzitetom.Simptomi se kombinuju na bezbroj načina iz čega proizilaze veoma heterogene kliničke slike a da pri tom ne postoji simptom koji bi imao rang obeležja obavezno prisutnog u svakom pojedinačnom slučaju.

Depresija se javljaju delom spontano, delom posle provokacije nepovoljnim životnim iskustvima ili somtaskim stresovima. Učestalost oboljevanja provociranih egzogenim faktorima procenjuje se na 15 do 75 % što ukazuje na neujednačenost merila koji određuju patogeni značaj životnih događaja, koji predstavljaju iskustvo svakog pojedinca, koji mogu biti, ali i ne moraju biti, pokretaci javljanja bolesti.

Klinička slika se retko razvija naglo, češće postepeno tokom više nedelja. U početku bolesti individua se češće žali na potištenost, mrzovolju, neefikasnost na poslu, smanjenje apetita, glavobolju i gotovo redovno nesenice.

Zbog toga počinje da dolazi u sukob sa okolinom, pa se problemi nastali zbog bolesti mogu shvatiti kao njen uzrok. Dva su osnovna pokazatelja razvoja bolesti:

• depresivno raspoloženje
• gubitak životne energije

Depresivno raspoloženje karakteriše potištenost, utučenost, očajanje, tuga, napetost, zabrinutost, beznadežnost, bespomoćnost.

Depresivnim osećanje niskog poštovanja sopstvene ličnosti, osećanjem niže vrednosti, krivice, griže savesti, potrebom za samokažnjavanjem. Depresivni su često zaokupljeni strahovanjima od naslućivanih, pretećih opasnosti nesreća.

Preplavljeni su napetošću koja ih okupira i manifestuje se kao pritisak u glavi, oko srca, u grudima, trbuhu. Ukoliko se javi tkz.agitirani oblik, individua se oseća uznemirenom, ima potrebu da hoda, ”lomi”prste, zapomažu..

Jedan veoma važan činilac depresivnog raspoloženja jeste pad emocionalnog reagovanja na događaje u okolini. Ovaj fenomen pokriva dva fenomena: gubitak radosti i osećanje bezosećajnosti.

Kada je gubitak radosti umereno izražen, individua se povlači iz sebi
omiljenih aktivnosti i od prijatelja jer im to više ne pričinjava zadovoljstvo.

Osecanje bezosećajnosti je izraz duboke depresivnosti jer individua ne oseća ni tugu ni radost ni ljutnju…

Za većinu depresivnih osoba svet u kome žive je loš, pun nesavladivih
prepreka, siv, prazan bezvredan. Budućnost kao da ne postoji. Osoba živi u prošlosti koja je nepresušni izvor potvrda i dokaza vlastite krivice, nesposbnosti i manje vrednosti.

Gubitak životne energije ispoljava se padom opšteg nivoa psihičke i telesne
aktivnosti. Obuhvata usporenost mimike, gestikulacija spontanih kretnji, tih, monoton i spor govor.

Kočenje misli izražava se usporenim misaonim tokom, umorni su i tromi
malaksali, nesposbni za fizičke napore, pate od raznih bolova, imaju gubitak apetita i smanjenje telesne težine.

Klinički oblici depresije mogu se svesti na dva osnovna oblika i to: anksozno depresivni i inhibitorni tip.

Pored ovih čiju smo kliničku sliku mahom već spomenuli u prethodnom
delu teksta možemo govoriti i o Sezonskoj depresiji koja se javlja u periodu oktobar-decembar i mahom traje do marta meseca.

Njihove odlike su poremećaj spavanja, pojačan apetit sa posebnom potrebom za unošenjem većih količina ugljenih hidrata u organizam. Ova pojava se može razumeti u kontekstu učešća serotonina koji je u mozgu odgovoran za održavanjem raspoloženja.

Sunce utiče na lučenje serotonina kao i to da se ugljenim hidratima/ćokolada/ nalazi materije koje doprinose stabilizaciji serotonina te njihovim nedostatkom i serotonin menja svoje učešće u održavanju raspoloženja.

Lečenje depresije je sveobuhvatno i ono podrazumeva medikamentozno lečenje kao i psihoterapijsko. Ponekad idu u kombinaciji ponekad zasebno u zavisnosti od kliničke slike.

U zemljama severne Evrope pored navedenih upotrebljava se i lampa koja emituje energiju Sunca te na taj način podstiče svakodnevno lučenje serotonina koje je umanjeno u mračnim periodima godine.